Vodič za Crkveno Venčanje u Srbiji: Iskustva, Saveti i Pravila

Crkveno venčanje za mnoge parove predstavlja uzvišeni i svečani trenutak, krunu ljubavi ispunjenu verom i tradicijom. Međutim, put do oltara često može biti isprepleten nedoumicama, neočekivanim troškovima i organizacionim izazovima. Ovaj vodič nastao je na osnovu brojnih iskustava mladenaca i ima za cilj da vam pomogne da se što bolje pripremite za ovaj važan korak, izbegnete moguće zamke i usredsredite se na ono što je zaista bitno - zajednički život ispunjen blagoslovom.

Organizacija i Zakazivanje Termina

Prvi korak ka crkvenom venčanju je zakazivanje termina. Pravilo koje se najčešće pominje je da se termini za narednu godinu otvaraju početkom januara. Međutim, mnoga iskustva pokazuju da ovo nije univerzalno pravilo. U nekim crkvama možete zakazati venčanje i nekoliko meseci unapred, pa čak i godinu dana ranije, posebno ako je reč o popularnim crkvama u većim gradovima. Najsigurniji način je da lično odete do željene crkve i raspitate se. Telefonski pozivi često mogu biti neefikasni, jer se dežurni lica ne bave zakazivanjima ili jednostavno ne žele da daju informacije na taj način.

Važno je znati da se venčanje obično obavlja subotom ili nedeljom, dok su sreda i petak posni dani i za njih je potrebna posebna dozvola. Četvrtkom se takođe može venčati. Ukoliko želite termin u petak ili za vreme velikih postova (kao što su Božićni, Uskršnji, Petrovdanski ili Gospojinski post), moraćete da podnesete posebnu molbu nadležnom episkopu putem svog parohijskog sveštenika. Odobrenje nije garantovano i zavisi od eparhije do eparhije. Zanimljivo je da su neki parovi uspeli da dobiju dozvolu za venčanje u postu, naročito u vanrednim okolnostima (kao što je bila pandemija), ali to zahteva strpljenje i dodatnu papirologiju.

Posebnu pažnju treba obratiti na datume kada se ne venčava, kao što su dani velikih praznika (npr. Vidovdan, Ivanjdan), cela Svetla nedelja nakon Uskrsa, a ponekad i dan crkvene slave. Takođe, iako se tehnički može, mnogi izbegavaju venčanje na zadušnice zbog sujeverja, pa će termin tog dana verovatno biti lakše dobiti, a atmosfera u crkvi možda nešto smirenija popodne, kada prođu jutarnji pomeni.

Izbor Crkve i "Najam" Prostora

Ako se venčavate u crkvi kojoj pripadate po prebivalištu (vašoj matičnoj ili parohijskoj crkvi), troškovi će vam verovatno biti najniži. U tom slučaju plaćate prvenstveno prilog svešteniku koji obavlja čin. Međutim, ako želite da se venčate u drugoj crkvi (što je veoma česta pojava), moraćete da platite takozvani "zakup" ili "najam" crkve. Ova praksa je postala standard, a iznosi variraju od crkve do crkve, što je jedan od najvećih izvora frustracija za mladence.

Na osnovu iskustava, ovi iznosi mogu biti od 4.000 do 15.000 dinara, a u nekim prestižnim crkvama u Beogradu i više. Na primer, u Sabornoj crkvi iznos je skočio sa 8.000 na 10.000 dinara za one koji ne pripadaju toj parohiji. Postoji i opcija da se uplati iznos direktno na račun crkve i dobije priznanica, što mnogi smatraju fer i transparentnijim od predavanja novca u koverti. Ovo može biti dobar način da se izbegne neprijatna situacija i nesporazum oko visine "tarife".

Preporuka je da se unapred jasno raspitate o svim troškovima. Pitanje "Kolika je taksa za venčanje?" treba postaviti direktno, iako se dešava da sveštenici ili crkvenjaci izbegavaju direktan odgovor. Upornost je ključna. Zabeležena su iskustva gde su parovi nakon venčanja imali neprijatnosti jer im je sveštenik vratio kovertu smatrajući da je iznos nedovoljan. Da biste izbegli takve scenarije, pokušajte da dobijete pismenu potvrdu ili bar usmeni dogovor u prisustvu svedoka.

Finansijski Aspekti i "Tarife"

Ovo je verovatno najosetljivija tema. Ne postoji zvanični, jedinstveni cenovnik za crkvena venčanja. Sve zavisi od crkve, parohije, ali i od samog sveštenika. Ukupni trošak se obično sastoji iz nekoliko stavki:

• Zakup crkve (ako niste parohijani).
• Prilog svešteniku koji obavlja venčanje.
• Prilog horu (ako ga angažujete).
• Prilog za crkvu (za održavanje, sveće, itd.).

Prema iskustvima, parovi najčešće izdvajaju između 8.000 i 15.000 dinara za sveštenika, dok hor može koštati dodatnih 8.000 do 12.000 dinara. Kumovi su nekada takođe u obavezi da daju simboličan prilog, obično po 2.000 dinara. Međutim, mnogi sveštenici sve ove iznose objedinjuju i kažu mladencima ukupan iznos koji treba da pripreme.

Nažalost, česta je pojava da se cene "dogovaraju" na licu mesta i da mladenci osećaju pritisak da daju veći iznos. Neki sveštenici su spremni da vrate kovertu ako smatraju da je prilog premali, što stvara ogroman stres i neprijatnost na sam dan venčanja. Zbog toga je transparentnost i dogovor unapred od suštinskog značaja. Ako osetite da su zahtevi preterani, imate pravo da se raspitate u drugoj crkvi. Postoje i sveštenici koji ne insistiraju na fiksnoj tarifi, već prihvataju prilog prema mogućnostima mladenaca, vraćajući se na prvobitni duh ove verske tajne.

Pravila i Obaveze za Kumove

Oblast kumstva na venčanju izaziva mnogo konfuzije jer se tradicionalni običaji često mešaju sa crkvenim pravilima.

Po crkvenom pravilu, na venčanju postoji kum (muško) i stari svat (takođe muško). Međutim, u modernoj praksi ovo se veoma retko poštuje. Danas je gotovo pravilo da mladoženja i mlada imaju svog svedoka - on njenog najboljeg druga, ona njenog najboljeg druga. Crkva to uglavnom toleriše, iako neki sveštenici mogu da insistiraju na tradicionalnom shvatanju.

Glavni uslovi za kumove su:

1. Moraju biti kršteni. Pravoslavni kršteni list (krštenica) je neophodan dokument.
2. Poželjno je, a u nekim crkvama i obavezno, da budu pravoslavne veroispovesti. Ipak, u mešovitim brakovima često se dozvoljava da jedan od svedoka bude druge hrišćanske veroispovesti (npr. rimokatolik), uz eventualno pisanje izjave.
3. Ne smeju biti u bliskom krvnom srodstvu sa mladencima.

Posebna pravila mogu važiti u manastirima. Zabeležena su iskustva gde u određenim manastirima nije dozvoljeno da žena bude svedok (kuma), već mora biti muškarac. Ovo nije opštepravoslavno pravilo, već zavisi od strogosti i običaja konkretnog manastira, pa je neophodno unapred proveriti.

Što se tiče materijalne strane, kupovinu sveća, platna i vina tradicionalno preuzimaju kumovi, ali danas to sve češće čine sami mladenci kako ne bi opterećivali svoje svedoke. Najbolje je unapred razgovarati i dogovoriti se kako bi sve proteklo glatko i bez neprijatnosti.

Potrebna Dokumenta i Predbračni Ispit

Pre samog venčanja, par je u obavezi da održi takozvani predbračni ispit sa sveštenikom koji će ih venčavati. Ovo je uglavnom formalni razgovor u kome sveštenik upisuje podatke u crkvenu knjigu, proverava da li su mladenci i kumovi kršteni, i održava kratku pouku o značaju braka. Ponekad razgovor može biti opširniji i dotaknuti se ličnih tema, što može iznenaditi mladence. Trajanje i sadržaj ovog ispita zavise u potpunosti od sveštenika.

Od dokumenata je neophodno doneti krštenice za oba mladenca i oba kuma. Ako neko od kumova nema krštenicu, može se zatražiti izvadak iz matične knjige krštenih u crkvi gde je kršten. Za mešovite brakove (npr. pravoslavac sa katolikom) potrebno je podneti molbu za dozvolu koja se šalje crkvenom sudu, što zahteva dodatno vreme i troškove (oko 2.000 dinara).

Šta Doneti na Dan Venčanja? Sveće, Platno, Vino...

Za sam čin venčanja potrebno je obezbediti:

• Četiri voštane sveće. Tradicionalno su žute, ali često se koriste i bele. Bitno je da budu od pravog voska, jer parafinske imaju tendenciju da se brzo tope i krive, naročito leti. Ukrašene sveće mogu biti opasne ako se ukras zapali, pa je bolje kupiti jednostavne.
• Belo platno (peškir) na kome mladenci stoje tokom ceremonije. Posle venčanja mladenci ga čuvaju kao uspomenu.
• Vino za ispijanje iz zajedničke čaše tokom obreda. Crkva obično ima svoj pehar, ali možete doneti i svoj. Ne mora biti skupo, simbolično je.

Ove stvari se mogu kupiti u crkvenim prodavnicama, ali cene mogu varirati. Set za venčanje može koštati od 2.000 do 3.500 dinara. Preporučuje se da se pre kupovine uporedi cena u par prodavnica (npr. Patrijaršija na Terazijama i Arhiepiskopija u Resavskoj ulici u Beogradu).

Kodeks Odevanja i Ponašanja u Crkvi

Ulazak u crkvu zahteva odgovarajuće odevanje iz poštovanja prema mestu. Pravila su strožija u manastirima nego u gradskim crkvama, ali osnovni principi su:

• Za žene: haljina ili suknja ispod kolena, prekrivena ramena. Izraziti dekoltei i veoma kratke haljine nisu prigodni. Poželjno je da glava bude pokrivena maramom ili veom, mada to u mnogim gradskim crkvama više nije strogo pravilo, ali je znak poštovanja.
• Za muškarce: pantalone i košulja, poželjno sa jaknom. Majice i šorcevi nisu prikladni.

Ove norme se, nažalost, često zanemaruju od strane gostiju. Mladenci mogu da napomene bližoj rodbini i svatovima da je pristojno odevanje poželjno, ali teško je to kontrolisati. U manastirima postoji veća verovatnoća da će nepristojno obučene osobe dobiti maramu na pozaj